Sadašnje stanje u javnim ustanovama kulture u regionu je u značajnoj meri posledica njihovog delovanja suženog na komandnu odgovornost za sprovođenje odluka koje se donose van ustanova, u kombinaciji sa diskrecionim pravom koje diktira struka, a koje neretko vodi hermetičnosti sadržaja koji ne komuniciraju dobro sa građanima.
Od kada je Zemaljski muzej propao u svojevrsnu crnu rupu između mreža političkih nadležnosti u BiH, činilo se da su svi bili spremni da ponude odgovore na pitanje njegovog funkcionisanja - zaposleni su dežurali i protestvovali, organizacije civilnog društva su organizovale javne akcije i zagovarale za promenu, ministri u Federaciji i Kantonu su bili spremni preuzeti muzej pod svoje staranje, stručnjaci su upirali prste u nezainteresovane političke elite, građani su svaljivali krivicu na zaposlene, stručnjake, političare i sudbinu bosanskohercegovačke kulture. Svi su znali prave uzorke i dobra rešenja. Svi su nudili odgovore osim odgovornih. Ovaj zanimljivi trenutak ukazao je na svojevrstan paradoks. Retko kada se toliko govorilo o odgovornosti u kontekstu rada javnih ustanova, a retko kada je deficit odgovornosti tako mirno i drsko piljio u javnost kao kakav mrak iz šupljeg bureta.
Ko misli da je slučaj specifično bosanski, balkanski ili južnjački, a isto tako skor, tranzicioni ili anahron, grdno se vara. Gotovo da ne postoji polje političkog delovanja na planeti, od kad postoje zapisi o vladarima do danas, u kojem oni koji su odgovorni ne izbegavaju odgovornost, a oni koji ih pozivaju na istu manjkaju instrumentima da to zaista i učine. Ustanove kulture širom Evrope postaju sve intenzivnije predmet ovakvih promišljanja. Na pitanja relevantnosti, efekata i učinka njihovog rada, kao i zavređivanja javnih sredstava, različito koncipirane kulturne politike i tradicije nude različite odgovore. Ono što ipak čudi, je što se debata prečesto odvija u okviru dve odvojene struje.
Prva struja podstiče shvatanje odgovornosti kao isključivo apstraktnog, moralnog i normativnog koncepta - koji ne može naučno da se ispita, ali može da se oseti i zapazi kao nalet krize autoriteta, autonomije i pozicije ustanova. Problem sa ovakvim poimanjem je da neopipljivost i fluidnost pojma odgovornosti, gotovo uvek govore više od samog pojma - ukoliko nije jasno šta je to tačno odgovornost, onda nje ni nema. Druga struja, nudi rešenja u razvijanju metoda merenja uticaja (impact assessment), koje obećavaju statističku preciznost donosiocima odluka, a kulturne delatnike i ustanove ukalupljuje u birokratske norme i standarde koje je navodno moguće precizno izmeriti.
Zajedničko za obe je post-političnost ili apolitičnost shvatanja ustanova kulture kao javnih delatnika, u okviru javnih prostora, koji grade odnose sa različitim javnostima. Naš cilj u ovom tekstu je da skiciramo razumevanje odgovornosti javnih ustanova kulture koje je dinamično, relaciono i politično, i koje usmerava pažnju na pitanje konkretnih praksi i konkretnih odnosa koje ustanove grade, održavaju i menjaju.
Kako možemo razumeti odgovornost?
S obzirom na bogato i raznoliko značenje ovog pojma, u ovom slučaju ćemo se osloniti na tri moguća načina sagledavanja odgovornosti, odnosno tri aspekta odgovornosti, koja se sreću u različitim verzijama u brojnim izvorima (Harmon 1995), a kroz čiju međusobnu relaciju možemo odrediti značenja ovog pojma. Kao prvo, odgovornost možemo razumeti kao izvesnu ulogu, nadležnost ili polje delovanja za koje je neka institucija odgovorna. To se odnosi na sve one obaveze i dužnosti koje su, svojevoljno ili ne, poverene ili dodeljene određenoj instituciji.
Drugi važan aspekt odgovornosti jeste kapacitet. Shvaćena u ovom smislu, odgovornost podrazumeva da svaki akter kojeg smatramo odgovornim za određeno polje delovanja, poseduje izvesne kvalitete, resurse, kompetencije i kapacitete da deluje u skladu sa preuzetim (ili dodeljenim) odgovornostima. U slučaju ustanova, da bi neka ustanova kulture mogla da uspešno ostvaruje svoje ciljeve, neophodno je da raspolaže resursima kao što su adekvatan prostor, stručne zaposlene, sredstva za pokrivanje produkcijskih troškova i održavanje prostora i drugo. Naravno, javna odgovornost ustanova kao kapaciteta nije statična, već se razvija u skladu sa ulogom ustanove, prethodnim nivoom kapaciteta i odnosima sa drugim društvenim akterima.
Konačno, ukoliko ustanova poseduje svoju nadležnost i resurse da u njoj deluje u skladu sa svojom ulogom, onda iz toga možemo izvesti i treći tip odgovornosti: odgovornost na koju se neko poziva u odnosu na određeno delovanje u prošlosti ili sadašnjosti. Ovu odgovornost Szigeti (2006) naziva retrospektivnom odgovornošću, tj. odgovornost kao posledica delovanja odnosno odgovornost za rezultate delanja. Ona se odnosi na to šta je neko uradio ili nije uradio i za šta ga neko drugi smatra odgovornim, odnosno, predlaže ili nalaže nagradu ili sankciju.
Ako odgovornost posmatramo kroz ovu trostruku lupu, kao dodeljenu i preuzetu ulogu, kao kapacitet i potencijal za delanje i kao prihvatanje posledica delanja, možemo videti da je pozivanje ustanove na odgovornost, zavisno od sva tri aspekta. Ustanova se može smatrati odgovornom samo ukoliko postoji neka definisana nadležnost odnosno uloga te ustanove. Na osnovu te nadležnosti mogu se proceniti potrebni resursi za ispunjavanje odgovornosti i u odnosu na nadležnost se može procenjivati rad i ostvarenje rezultata ustanove. Isto tako, ustanova koja ima određenu nadležnost delovanja, može da ima odgovornost za posledice svog ispunjavanja ili neispunjavanja nadležnosti, odnosno za ostvarenje rezultata samo ako ima i neophodne kapacitete da sprovodi ulogu koja joj je dodeljena. Konačno, nužno je da za ustanovu koja poseduje resurse i ima jasno definisanu nadležnost (odnosno ulogu), postoje merila vrednovanja rezultata kao i mehanizmi pozivanja na odgovornost u skladu sa definisanom ulogom i dodeljenim resursima. Zbog toga je od velikog značaja da se postavljaju planovi, ciljevi i indikatori merenja rezultata, da postoji uvid u rad ustanove, da su osmišljene sankcije i nagrade za zaposlene i da u tom procesu učestvuju različite grupe koje imaju interes, znanje i druge kapacitete za procenu rezultata rada ustanove.
Odgovornost ka promenama: Zašto nam je potrebno dinamično shvatanje odgovornosti?
Ovaj teorijski model može nam poslužiti kao analitički alat. Međutim, u praksi je teško sasvim jasno definisati nadležnost, kapacitet ili posledice. Iako se neretko, mandat, pripadajući resursi i korespodentni društveni odnosi doživljavaju kao datost - kao statična i nepromenjiva realnost koja se može samo prihvatiti - važno je uvideti da su ovi mandati, resursi, odnosi, kao i ustaljene prakse, vrednosti i razumevanja ustanova itekako istorijski, geografski i kulturno određeni i društveno konstruisani. Oni su posledica odnosa i pregovora između različitih aktera u dugom vremenskom trajanju, kroz koje se ustanove i društvo re-definišu i menjaju.
Opasnost razumevanja odgovornosti kao statične, neutralne i vanvremenske datosti ("muzeji su oduvek imali zadatak da..." ili "uloga pozorišta je oduvek bila da…") je što takvo razumevanje onemogućava jačanje institucija, njihov razvoj i preispitivanje, jer sa sobom nosi ne samo izbegavanje odgovornosti i dužnosti, već i suženu i slabu agensnost (Barnes, 2000) tj. moć delovanja. Agensnost koja proizilazi iz sužene odgovornosti, koja je pre svega usmerena na reprodukciju nadležnosti, resursa, odnosa, praksi i sadržaja, odnosno održanje status quo, je agensnost koja nije stvaralačka i produktivna. Uz to, ovakva agensnost teži izlasku iz političnog, zajedničkog i polemičkog prostora, i pozicionira Kulturu (sa velikim K) mimo društvenih, političkih i ekonomskih odnosa savremenog trenutka.
Ukoliko posmatramo sadašnji trenutak na ovaj način, mogli bismo lako zaključiti da ustanove kulture u BiH, ali i regionu i šire, mogu samo da prihvate odlazak na marginu društvenih zbivanja: politička elita je sve manje zainteresovana za ulaganje u kulturu, a i da nije budžeti država se smanjuju, publika je sve manje upućena na ustanove kulture, a nove navike koje stvara nalaze se u polju digitalne kulture, zabave i globalne kulturne industrije; međunarodni donatori gube interesovanje za region, a mladi i perspektivni umetnici odlaze iz regiona u potrazi za boljim radnim i životnim okruženjem.
Međutim, pitanje je kako se prema ovim promenama možemo postaviti. Ukoliko primetimo da ove promene nisu bezlične niti su isključiva posledica delovanja nekakvih tajnovitih aktera koji su nam van domašaja, možemo da zagovaramo i drugačiju poziciju ustanova - ustanova koje u svakoj situaciji razumeju svoju poziciju i pronalaze strategiju za pregovore oko svoje pozicije, odnosno svoje nadležnosti, svojih resursa i svojih odgovornosti. Kada stvari postavimo na način da razumemo ustanove ne samo kao predmet promena, nego i aktivne nosioce istih, u fokus naše pažnje dolazi mogućnost ustanova da budu agilni delatnici koji promišljaju i menjaju svoje nadležnosti, obezbeđuju svoje resurse i odgovorno se postavljaju pred javnošću u pogledu rezultata koje ostvaruju.
Ko je kome odgovoran: Zašto nam je potrebno relaciono razumevanje odgovornosti?
Ovakav pogled na dinamičnost odgovornosti znači i razumevanje kulture, ustanova kulture i delatnika u kulturi kao društvenih aktera koji deluju u mreži raznolikih političkih, socijalnih, kulturnih, identitetskih, stvaralačkih, obrazovnih i drugih odnosa. Pretpostavka šire poimane odgovornosti javnih ustanova je da preuzimanje odgovornosti znači i povećanje agensnosti, odnosno moći aktera koji postaje odgovoran. Ovo jačanje se dešava upravo kroz izgradnju, negovanje i preoblikovanje odnosa sa drugim akterima u društvu - strukom, grupama građana, različitim javnostima, političarima, itd. Svaki od ovih odnosa i grupa sa kojim se odnos gradi, daju određeni izvor legitimiteta, relevantnosti i podrške u radu ustanove. U slučaju stručne zajednice, ishod je jačanje profesionalnih standarda, strvaralaštva i etike. Jačanje kontakata sa građanima vodi širokom demokratskom legitimitetu, a ishod ima u participativnom upravljanju institucijama koje podrazumeva prepuštanje dela moći građanima. Jačanje odnosa sa političkim elitama podrazumeva istovremenu sradanju i zagovaranje među donosiocima odluka, kao i zahteva za javnim i transparentim obrazlaganjem odluka. Naša teza je da relaciono shvatanje odgovornosti, podstiče otvaranje ka ovim različitim izvorima legitimiteta i autoriteta (profesija, političke elite, različite javnosti, međunarodna zajednica), a da njihova diverzifikacija zapravo može da ponudi jačanje kapaciteta i emancipaciju ustanova kulture. Uski fokus javne ustanove ka bilo kojoj grupaciji – osim političke elite i grupe stručnjaka, to može biti i grupa investitora i sponzora ili međunarodnih donatora ili uska grupa građana koji su njeni ljubitelji - drastično smanjuje njen demokratski potencijal, i stvara odnos tesne i nebalansirane zavisnosti.
Upravo zato, naša teza je da samo u slučaju da sva tri oslonca (politički, stručni i građanski) imaju legitimitet i odgovornost za artikulisanje, doprinos, ocenjivanje i preoblikovanje trostruko definisane odgovornosti javnih ustanova, možemo govoriti o društveno i politički balansiranom prostoru javnih ustanova.
U relacionom shvatanju odgovornosti pitanje nije više samo ka kome je ustanova odgovorna, već i ko ima odgovornost ka ustanovi i resursima kojima upravlja. Svi oni učešćem u zajedničkom prostoru preuzimaju i deo odgovornosti za rad javnih ustanova kulture. Kao što uloga ustanova treba da bude aktivnija u preuzimanju odgovornosti, važno je da i drugi akteri u tom prostoru - strukovna udruženja, organizacije civilnog društva, građani i građanke, politička elita, privrednici - budu aktivniji u informisanju, zagovaranju, postavljanju pitanja i deljenju resursa.
Ovakvo razumevanje odgovornosti pozicionira javne ustanove kao javne demokratične prostore za promišljanje širih, javnih tema i podrazumeva pravo da se različiti glasovi tumače kao relevantni, legitimni i vredni pažnje javnosti.
Implikacije za politike i praksu - nivoi odgovornosti ustanova kulture
Na osnovu shvatanja odgovornosti kao dinamičke, politične i relacione, moguće je izvoditi vrednovanja odgovornosti javnih ustanova u kulturi i podsticati promene praksi ustanova koje za cilj imaju jačanje svoje odgovornosti. (1) Za ocenu i jačanje odgovornosti neophodno je uzeti u obzir bar dve dimenzije:
1. Odnose ustanove sa različitim javnostima i političke i društvene legitimizacije ustanove koje proističu iz tih odnosa. Ova dimenzija se odnosi na različite grupe ili zajednice ili javnosti koji su potencijalni nosioci političkog legitimiteta, ali i izvori znanja i autoriteta.
2. Oblike i načine (ne)uključivanja ovih javnosti u postojeće institucionalne prakse i u svakoj od njih procenjivati različite aspekte institucionalne odgovornosti. Ovo se odnosi na to na koji način i u kom obimu gore navedene javnosti učestvuju u planiranju, delovanju, proceni i oblikovanju rada ustanove, tj. kakav odnos ustanova stvara sa ovim javnostima. Ona odgovara na pitanje koliko su ovi odnosi nepostojeći, pasivni ili aktivni, kao i koliko je u njima jednakosti, slobode i moći za izražavanje i uvažavanje doprinosa različitih javnosti. Ova dimenzija jeste kvalitativno postavljena i kreće se od najnižeg/najmanjeg stepena uključivanja, odnosno od isključenosti, do najvećeg stepena saradnje i aktivnog učešća različitih javnost.
Ukoliko ukrstimo ove dve dimenzije, možemo da prepoznamo nekoliko nivoa odgovornosti ustanova spram toga ko i na koji način (ne)učestvuje u radu i razvoju ustanove:
1. Najniži nivo odgovornosti je nivo malverzacije, koji se odnosi na zloupotrebu kapaciteta i nadležnosti ustanove i korišćenje njenog resursa i mandata od za partikularne, korumpriane interese. Ovde spadaju nepotizam, partijsko zapošljavanje, proneveravanje resursa ustanove, pranje novca, ili pak korišćenje resursa ustanove za poslove koje zaposleni prihvata i naplaćuje izvan nje. Ovde govorimo o aktivnoj neodgovornosti prema nadležnostima i javnim resursima kojima ustanova raspolaže, ali i o situaciji u kojoj netransparentnost ovih malverzacija često onemogućava i poziv na odgovornost za ova dela.
2. Drugi nivo je nivo (samo)izolacije ustanove od javnosti, odnosno njene nekomunikacije i nesaradnje sa javnostima. Ovo je odnos autističnosti, u kome ne postoji transparentnost procesa i rezultata rada ustanove na osnovu koje javnost može da stekne uvid, a kamoli uzme učešće u radu iste. Institucija ne poseduje funkcionalan plan rada, izveštaji i evaluacije rada se prave površno i predstavljaju se samo najužem krugu pretpostavljenih političara, a rad upravnog odbora (koji je neretko sasvim nestručan) je tajan. Često ustanove koje su usled dugoročnog procesa rekonstrukcije prestale kontinuirano da proizvode sadržaje za javnost, ili one koje su pasivno odlučile da se puste niz talas nedostatka resursa i publike, spadnu upravo na ovaj nivo. Na samo da je institucija (samo)izolovana od javnosti, već su i sektori unutar institucije, pa čak i pojedinci zaposleni tim sektorima međusobno izolovani, uronjeni u svoje poslove, te nema međusobnog rada, podsticanja, a ni evaluacije i kontrole.
3. Treći nivo je nivo dostupnosti informacija, usluga i sadržaja koje ustanova proizvodi u okviru svoje nadležnosti i bazične dostupnosti tih resursa za tradiocionalno postavljene odnose sa javnostima. Ovaj nivo odlikuju odnosi u kojima ustanova informiše javnosti o svom radu i programskoj delatnosti, sa ciljem da privuče građane kao publiku koja gleda predstave ili posećuje izložbe, ali ne postoje aktivniji i bliskiji odnosi sa građanima. Ustanova obaveštava političare o radu kako bi osigurala kontinuitet izdvajanja sredstava, a u okviru ustaljenih strukovnih postulata i trendova. Ovo je ustanova koja je odgovorna u domenu svojih nasleđenih nadležnosti, resursa i praksi, ali koja ne pretenduje da ih dalje širi, preoblikuje ili jača.
4. Četvrti nivo je nivo preduzimljivosti koji podrazumeva da ustanova preduzima korake da uspostavi i neguje saradnju sa različitim javnostima, te da kroz te odnose inovira svoje sadržaje, diversifikuje izvore iz kojih obezbeđuje resurse, i trudi se da ih koristi maksimalno efektivno i efikasno kako bi ostvarila vidljive i zadovoljavajuće rezultate. Ako je ključ odnosa dostupnosti obaveštavanje javnosti, na ovom nivou razvijaju se odnosi dvosmerne komunikacije sa stručnom zajednicom, uvode se nove struke i radna mesta (npr. edukator-pedagog, saradnik za razvoj publike, itd), postoje volonterski programi ili klubovi prijatelja ustanove, a komunikacija i saradnja se najčešće odnose na najbliže grupe u okviru svake od javnosti (vernu publiku u javnosti građana, sektore za kulturu u političkoj javnosti, i struke koje su najbliskije povezane sa poljem rada ustanove u okviru stručne javnosti). Planovi rada i izveštaji o radu su javno dostupni. Pojedinačni zaposleni osećaju i odgovornost i slobodu da unose stručne inovacije u okviru svojih nadležnosti ali i da predlažu i prave sinergije sa drugim sektorima. Timski rad se podstiče, a ustanova angažuje spoljne saradnike i saradničke organizacije koje mogu da doprinesu njenom radu.
5. Peti nivo je nivo otvorenosti i aktivnog uključivanja različitih grupa javnosti u planiranje, sprovođenje i evaluaciju rada ustanove. Na ovom nivou ustanova od komunikacije prelazi u aktivnije uključivanje javnosti i veći stepen otvorenosti prema sugestijama spolja - stvara stručne i građanske odbore, participativne programe za građane, sprovodi istraživanja i evaluacije mišljenja publike, zagovara aktivno svoje interese među politički nadležnim predstavnicima. Uz to ne samo da se kvalitet odnosa menja, već se menja i domet ustanove među svakom grupom javnosti. Naime, ovakva ustanova teži da dopre do onih grupa građana koji su tradicionalno marginalizovani i isključeni iz kulturnog života, do političara i organa vlasti koji nisu direktno zadužene za oblast kulture kako bi povezali interese kulture sa domenom obrazovanja, omladinskih politike, nauke, ekonomije, prava, turizma i drugih, kao i do stručnih javnosti koje su deo alternativne kulturne scene ili drugih struka - obrazovanja, turizma, medija, ekologije, itd. Među zaposlenima postoji visoka svest i o ličnoj odgovornosti prema ustanovi, ali i javnoj misiji ustanove, te postoji jaka kultura timskog rada, inoviranja i evaluacije. Kroz saradnje i uključivanje različitih javnosti ustanova se uključuje u društvene teme koje izlaze iz primarnog disciplinarog okvira i polja ustanove, uči o njima i povezuje ih sa svojim poljem i metodama rada, i tako stvara nove društvene perspektive i interdisciplinarne uvide. Širenjem oslonaca podrške povećava se i agensnost ustanove, ali se i preoblikuju njene nadležnosti, indirektno uvećavaju njeni kapaciteti i povećava relevantnost sadržaja i rezultata za različite društvene grupe.
6. Poslednji, šesti nivo je nivo demokratičnosti i zajedničkog angažmana ustanove i različitih javnosti u planiranju, sprovođenju i evaluaciji rada ustanove. Ona se ogleda u jednakošću aktera u političkom prostoru i tome što se različiti glasovi tumače kao relevantni, legitimni i vredni pažnje. Ustanova je u ovom slučaju akter koji stvara prostor za dijalog i društvenu promenu. Zaposleni, osim što razvijaju svoju struku, postaju i medijatori među različitim javnostima, perspektivama i društvenim temama. Ovo bi značilo da postoje ne samo institucionalni mehanizmi javnog učešća, mehanizmi formulisanja glasova javnosti i mehanizmi kontrole delovanja ustanove, već i to da akteri svojim učešćem postaju odgovorni prema ustanovi njenom mandatu i stupaju u kolaborativni proces. Granice između ustanove i različitih javnosti porozne, a agensnost postaje osvešćena, osnažena i stvaralačka. Ovakva agensnost podrazumeva pravo na preispitivanje, promišljanje i artikulisanje alternativa nasleđenim praksama i ishodima delovanja ne samo ustanove, već društva i društvenih odnosa uopšte. Ustanova kulture nije više samo mesto usko shvaćenog prostora kulture, već postaje mesto za kritičko razmišljanje i razgovor o društvu, kao i mesto za zamišljanje i osmišljavanje potrebnih društvenih promena.
Zaključak
Sadašnje stanje u javnim ustanovama kulture u regionu je u značajnoj meri posledica njihovog delovanja suženog na komandnu odgovornost za sprovođenje odluka koje se donose van ustanova, u kombinaciji sa diskrecionim pravom koje diktira struka, a koje neretko vodi hermetičnosti sadržaja koji ne komuniciraju dobro sa građanima. Ono što predlažemo kao rešenje jeste višedimenzionalna odgovornost koja obuhvata odgovornost javne ustanove ka izabranim političarima i administrativnim procedurama, zatim ka znanju, etici i pravilima profesije i direktno ka građanima, odnosno onima na koje utiču odluke koje se donose.
U ovako shvaćenom konceptu odgovornosti, agensnost ustanove postaje aktivna, osvešćena, stvaralačka agensnost sa kojom različiti subjekti imaju pravo na učešće u razgovoru, kao i pravo na preispitivanje, promišljanje i artikulisanje alternativa/odgovora na datosti (na nasleđene prakse, odnose, ishode). U tom slučaju, imamo društvo u kojem ustanove ne okoštavaju i ne gube relevantnost, kao ni društvo u kome se promene ustanova i njihove uloge, kapaciteta i postignuća ne dešavaju stihijski, nahotično i kao indirektna posledica društvenih, ekonomskih i političkih promena. Nasuprot tome, vizija javnih ustanova u kojoj i građani, i stručni zaposleni unutar ustanove i odabrani političari imaju legitimitet i odogovornost se bave njihovom ulogom, kapacitetima i postignućima, vodi ka društvenom prostoru koji je političan i u kome se promene dešavaju kao posledice javnog dijaloga i javno donetih odluka.
Literatura
Barnes, B. (2000). Understanding agency: Social theory and responsible action. Thousand Oaks: Sage Publications
Harmon, M. (1995). Responsibility as paradox: A critique of rational discourse on government. Thousand Oaks: SAGE Publications.
Szigeti, A. (2006). The Problem of Institutional Responsibility and the European Union. In H. Mayer, & H. Vogt, (eds.) A responsible Europe?: ethical foundations of EU external affairs (pp. 17-35). New York: Palgrave Macmillan.
Referenca:
(1) U publikaciji "Javna odgovornost ustanova kulture: Policy brief", sprovedenoj od strane Udruženja "Akcija" nudimo detaljni upitnik za (samo)evaluaciju rada ustanova, kao i preporuke za unapređenje konkretnih institucionalnih praksi u različitim domenima, koje imaju za cilj unapređenje odgovornosti.
